DOŠLI SU DA ME ODVEDU
Jedan je imao razvezanu pertlu, koja je lenjo gmizala po parketu, dok su ulazili u moj stan. Veoma su uredni - dva mantila, očigledno kvalitetna, dobro sašivena od diskretno dezeniranog skupog štofa - i odmah su se raskopčali, skinuli kožne rukavice, šešire - uverljivo demonstrirajući uglađenost i manire nesvojstvene profesiji kojom su se bavili. Birajući baš ovu dvojicu, da me odvedu, slali su mi, u ruho elegancije i otmenosti odevenu sablasnu poruku, ali sasvim izlišnu, pošto sam se osećao potpuno nadmoćno - ja sam znao zašto me odvode, oni ne - ja sam znao i kuda me vode, oni ne - ja nisam morao da glumim staloženost i hrabrost, oni jesu. Moje pertle, oduvek behu čvrsto, nepokolebljivo svezane. Gledam ih uramljene oknom duplih vrata vrhunske izrade - intarzirana hrastovina, unikatni vitraži, sve zaštićeno rešetkom od stilizovanog kovanog železa - gledam ih i samom sebi priznajem da predstavljaju upečatljiv i skladan prizor. Doista, kao da su naslikani i kao da su oduvek trebali da se nalaze baš tu, gotovo nepomični i nemi, a razvezana pertla predstavlja vizuelni detalj koji celinu slike dopunjuje dubokim simboličkim i mističnim značenjem.
- Šta od stvari smem da ponesem?
- Sve što želite.
- Koliko vremena imam na raspolaganju?
- Koliko god vam je potrebno.
- A, ako mi je potrebna cela večnost?
- Imate celu večnost.
Naizgled zanimljiva privilegija kojom sam počašćen, ali samo naizgled, jer u ovakvim okolnostima, sasvim slobodno načiniti izbor potrebnih stvari, predstavlja više nego oporo, bolno i frustrirajuće iskustvo, i što duže traje sve je ubojitije. Arsenal odabranog, sa druge strane, sigurno će biti rečitiji od mene samoga. No, na sve to sam već bio spreman, baš na sve, izuzimajući razvezanu pertlu, koja mi je neprekidno odvraćala pažnju - poseduje gotovo hipnotično dejstvo. I... dakle, šta poneti - inventar za snove ili za javu, predmete koji će ubedljivije od mene svedočiti ili ćutati, sećanje na jednu senku u mesečarskoj noći ili visokoinfektivnu kugu zaborava? Ili jednostavno - samo šaku pepela od spaljenih rukopisa? A mogu čak i pertle poneti - uprkos uobičajenoj praksi - zasigurno ih meni neće oduzeti.
Sa prastarog lampaškog radio prijemnika dopire melodija jedne džez balade, uzdasi tenor saksofona, tromi koraci kontrabasa, te pomislih kako bi ponajpre valjalo spakovati i hitro preparirati ovaj neponovljivo kontemplativni trenutak. Još pomisao nije ni minula, kad dašak vetra, obigra oko keramičke saksije, a glava bele ruže se okrenu prema meni i kao da me mimikom latica prekorno upita - A ja, a ja? I knjigu, kojoj sam do maločas posvećivao pažnju, nevidljiva ruka pristiglog povetarca poče da razlistava, podsećajući me da je ostalo bar stotinjak nepročitanih stranica. A kojim se tek cipelama tako bestidno podsmehnuti i odabrati ih za ovu prigodu, da li košulji i sakou, ili nekom džemperu pokloniti buket ciničnog poverenja, koji od najodanijih satova staviti na zglob obmane. Možda bar krezubom češlju, veoma tiho došapnuti - Došli su da me odvedu! Treba da odaberem neki broj, na primer - 3 i da od svega nameravanog ponesem po tačno tri komada - 3 knjige, 3 kravate, 3 olovke i 3 avetinjski bela lista hartije, 3 kutije cigareta, 3 sećanja na smrt, 3 para čarapa i 3 najčešća košmara, ali neće sve stati u 3 kofera! Košmare, definitivno neću ostaviti - vrlo su savitljivi i zauzimaju minimalan prostor, uostalom imaju najviše, gotovo kosmičkog prava da mi i dalje predstavljaju verne, iskrene saputnike. Bez njih, pitanje je da li bih uopšte bio onaj koga su došli da odvedu.
Progonjen silnom željom da razumem vreme, postao sam kolekcionar satova, iznuren potrebom da se približim Bogu postao sam kolekcionar raspeća i jedino tu nemam dilemu - znam tačno koje ću poneti - nijedno od skupocenih, pravih dragocenosti i relikvija, nego ono najkrhkije, izliveno od jevtine plastike i sa likom spasitelja koji se jedva razaznaje - njega, zato što samo tada, na tren, bledunjavi skeptik kleknu pred čovekom male vere, a ovaj bez kolebanja, sa ulične tezge veštim pokretom uze raspeće ne plativši ga. Namerno ne rekoh da ga je ukrao - jer kako upotrebiti tako neprikladnu reč za, jedinu priliku kada na temenu osetih blaženi dah Božiji, te čuh glas Njegov koji mi naloži - Tužni, zbunjeni čoveče ovo je raspeće po meri tvoje vere, uzmi ga bez stida i nosi ga bez straha.
Donja, najmračnija fioka stola za pisanje je utočište moga jedinog autentičnog životopisa - herbarijuma u kome su presovani listovi tišine, zvezda padalica koju golim rukama uhvatih još kao dečak, fotografija žene koja je duboko udahnula, započela rečenicu, ali pre no što ju je okončala preobrazila se u leptiricu, jedan zimski suton i još jedan zimski suton ali naizvrat obučen, i sve drugo je tu, i sve preostalo će biti tu, brižljivo čuvano od vlage i plesni, zaštićeno vakumiranom folijom, mumificirano zabludom da će neko, tajnovit, nepoznat, jednog popodneva ušetati staloženo, kao u kuću svoju, i ko u kući svojoj, prvo odremati petnaestak minuta, a potom skidajući sloj po sloj prašine, otkriti ono što je prethodnicima promaklo, i tako bez daha, zagrcnut od silnoga uzbudjenja, kleknuti pred stranicama herbarijuma i obratiti mi se glasom koji ću, iako usnuo i dalek, uprkos svim preprekama, uhvatiti u letu i noseći ga, nežno pod miškom do najbližeg ogledala, još samo jednom spokojno se suočiti sa tamom i dubinom sopstvenih zenica.
Došli su da me odvedu, došli pre skoro pola veka i još uvek su tu - strpljivo čekaju - uramljeni oknom duplih vrata izrađenih od vrhunske hrastovine i ukrašenih unikatnim vitražom koji je zaštićen rešetkom od stilizovanog kovanog železa, a ja... ja tek magični zvuk tenor saksofona, pažljivo ispresavijan, spakovah u praznu kutiju šibica.
(PRIČA JE OBJAVLJENA U "LETOPISU MATICE SRPSKE", SVESKA IZ MAJA MESECA 2010. GODINE)