Saša Radonjić
pisac i muzičar

NOVO


Saša Radonjić – Čovek s planete SOLARIS
(INTERVJU, piše Miloš Zubac, 5. januar, 2015.)


Saša Radonjić jedan je od amblematičnih novosadskih umetnika, koji, kako to novosadska stvaralačka kultura nalaže, u sebi skladno uvezuje nekoliko identiteta – prepoznatljiv je kao prozni pisac, poslednjih deset godina nametnuo se i kao čovek muzike, scenarista je i književni tumač, neumorni afirmator tradicionalnog knjižarstva, a sebe najpre doživljava kao – pesnika.

Rođen je u Travniku, a studije književnosti završio je u Novom Sadu. Među objavljenim delima izdvajaju se lirske zbirke „Tetoviranje anđela” (1992) i „Pesme čudnih lica” (2011), te romani „Priručnik za pauna” (1993), „Traktat o šeširima” (1995), „Tri ukradena romana” (1999) i „Klub ljubitelja SMENE 8” (2008). Osnivač je grupe Solaris Blues Band, s kojom je snimio šest albuma. Po motivima romana „Priručnik za pauna” snimljen je televizijski film, a „Tri ukradena romana” doživela su dramsku adaptaciju koja se izvodi u Narodnom pozorištu Kikinda.

O različitim umetničkim licima, o izdavaštvu, kolekcionarstvu, fejsbuk kulturi, o novoj knjizi „Švedski sto”, i ponečem još, na samom početku 2015. godine, razgovarali smo sa Sašom Radonjićem…

Dugo si u svetu pisane reči, tek nešto kraće u svetu izdavaštva. Knjižara i izdavač SOLARIS, poznata svim Novosađanima koji vole knjigu, napunila je dvadeset godina postojanja. Hajde da prvo pričamo o životu SOLARISA u čijem si formiranju i trajanju učestvovao, a koji je danas najstarija knjižara u Novom Sadu. Knjižare su se u protekle dve decenije zatvarale, otvarale i opet zatvarale, ponekad i u vašem neposrednom komšiluku, a SOLARIS je ostao i jednako traje kao svojevrsni književni fenomen i autentični kompas za pronalaženje dragocenih mesta dobre kulture…

Ponekad kažem da je SOLARIS sretna zvezda pod kojom smo se rodili! Zaista, kad sam pre dvadeset i više godina krstio novog izdavača i knjižaru ovim lepim imenom, nisam ni pomišljao da bismo mogli dobaciti ovako daleko. Imajući u vidu sve SCILE I HARIBDE, jeste pravo čudo što smo sačuvali vitalnost i opstali u datim okolnostima. No, bez lažne skromnosti – ali i uz izvesnu rezignaciju – moram konstatovati da je SOLARIS ostao poslednji bastion knjižarstva u tradicionalnom/esencijalnom smislu kod nas. Nasuprot tome stoje veliki „knjižarski” lanci nekolicine izdavača, čija je osnovna misija da plasiraju sopstvenu produkciju, često i hiperprodukciju, a sva ostala ponuda je u njihovim objektima, manje više – puki dekor. Dakako, tu je i ceo arsenal tzv. giftova, poklončića, i svetlucavih igračkica koje nemaju ništa zajedničko sa kulturom i izdavaštvom.

Uz najavu objavljivanja izabranih dela Stanislava Lema, krajem godine ustanovili ste nagradu koja nosi ime čuvenog poljskog književnika po čijem romanu je krštena knjižara SOLARIS. Književnih nagrada u Srbiji nema malo, a ova se ipak čini jedinstvenom i izrazito simboličnom, naročito kada se uzmu u obzir kriterijumi i sama nagrada koja pripada dobitniku…



Saša Radonjić i Milan Korać

Da, u obilju i preobilju književnih priznanja kod nas, mi smo ipak uspeli da pronađemo jedan mali autentični kutak u okviru koga smo profilisali ovu nagradu; dakle, radi se o priznanju koje ćemo dodeljivati piscima koji su u svojim delima posebnu pažnju posvetili FANTASTICI. Ne samo naučnoj fantastici, nego i fantastici u najširem smislu reči. Nagradu čini, pored plakete, jedan vrhunski švajcarski ručni časovnik FUTURISTIČKOG dizajna. Prvoga dobitnika ćemo znati početkom februara, a dodela će biti u martu na NOVOSADSKOM SALONU KNJIGA.

U srpskoj književnosti afirmisao si se kao prozni pisac u čijem žanrovskom spektru naoko dominantnu boju imaju roman i pripovetka. Nisu te mimoišla ni dramska ni televizijska iskustva. Međutim, tvoje prve objavljene knjige bile su zbirke pesama. I sam ćeš reći – ništa neobično – mnogi su poznati prozaisti ulazili u svet književnosti kao pesnici. Jesi li ti u sebi u jednom trenutku strogo razgraničio pesnika od prozaiste, da li je to bio spontani transfer u drugačije organizovan književni jezik ili je pesnik u tebi nastavio da živi pod maskom drugog žanra?

Iako me već odavno književni establišment pre svega tretira i doživljava kao romansijera, moj doživljaj samoga sebe – ako smem tako da se izrazim – drugačiji je, naime ja sebe doživljavam pre svega kao pesnika, pa tek potom kao romansijera, prozaistu, dramskog pisca, scenaristu, književnog kritičara i tako dalje. Istina je da sam daleko najveći broj stranica ispisao i objavio kao romansijer, ali je još važnija istina da je u ruhu tog romansijera sve vreme disao pesnik. Inače, i nova knjiga kojom se trenutno bavim je u stihovima, a radni naslov je PANTOMIMIČARSKA POEMA.

Adaptirao si svoja dela za televizijski medij i za dramsku scenu. Pozorište je uvek bilo u bliskoj vezi s književnošću u užem smislu, na kraju, rodno su povezani. Međutim, ne može se isto reći za televiziju. Šta jedan profilisani pisac može da ponudi televizijskom i kinematografskom svetu, koliko može uopšte da utiče na izgled i vrednosti tog sveta? Venders je sarađivao s Handkeom i rezultat je jedan od estetski najznačajnijih filmova našeg doba. Nije reč o kuriozitetu, manje vidljivih primera ima još. Da li je naša filmska kultura kadra da srećno uveže nečiju dobru književnost sa adekvatnim scenarističkim i rediteljskim talentima?

Tu imam dve različite vrste iskustava – prva datira iz poznih osamdesetih godina prošlog veka, kada sam počeo saradnju sa TVNS i kada je to bila zaista veoma ozbiljna, što bi mladi rekli UTEGNUTA tv kuća na sve moguće načine. Druga saradnja je iz sredine tegobnih devedestih kada su snimali igrani film po mom romanu PRIRUČNIK ZA PAUNA. To jeste bilo veoma zanimljivo, mogu reći i dragoceno iskustvo, ali nisam se mogao oteti utisku da „krnja” ekipa u odnosu na onu iz osamdesetih, naprosto nije dorasla težini i proporcijama zadatka pred koji su stali. Iskustva koja sam imao u pozorištu sa dramskom adaptacijom TRI UKRADENA ROMANA u Kikindi definitivno su daleko kvalitetnija.



Uvek si bio medijski ljubopitiv, otvoren za drugačije vidove ispoljavanja i tretiranja književne reči. Aktivan si na društvenim mrežama. Tvoja nova knjiga „Švedski sto” sačinjena je od zabeleški, takozvanih statusa, koje si postavljao na fejsbuku. Stiče se utisak da si prigrlio civilizacijske promene u komunikaciji, da si bez oklevanja uskočio u virtuelni svet i pronašao širok prostor za književno delovanje…

Zapravo, u knjizi ŠVEDSKI STO ima veoma malo statusa sa fejsbuka, a veoma mnogo mojih dnevničkih beležaka i poetske proze koju sam često objavljivao i na fejsu, proveravajući na taj način, veoma brzo i ekspeditivno, recepcijske i vrednosne domete tih beležaka. U tom smislu, fejs mi je pomogao da sklopim što bolju knjigu koja se već i našla na listi deset najboljih proznih knjiga u 2014, doajena naše književne prakse Vase Pavkovića. No, ono što je važno, sadržano je u činjenici da je cela paradigma konzumiranja i produkcije književnih dela, sa tzv. društvenim mrežama i drugim internetskim alatima, doživela jednu kapitalnu preobrazbu. Svi smo pred istim izborom – suočiti se sa tom novom realnošću i uvažavati je, a sve za dobrobit svojih dela i žive pisane reči, ili je ignorisati i sa merom prezira a priori odbaciti – što jedan broj mojih kolega čini. Jasno je da sam se ja opredelio za ovu prvu opciju i više sam nego zadovoljan dosadašnjim ishodom takvog izbora.

Onaj koji te prati na fejsbuku i koji te poznaje kao čoveka primetiće da se ne libiš da pružiš angažovan, politički toniran komentar, i da ponekad ne biraš očekivani srednji put relativizacije, a još manje put sigurnosti i bezbojne korektnosti u reagovanju na naše svakodnevlje. Kako bi kanalisao ovu misaonu snagu da ne postoji internet koji ti omogućuje brzu reakciju?

Evo ovako – izuzimajući SKJ početkom davnih osamdesetih godina, nikada nisam bio član nijedne stranke! Apsolutno NIKADA niti jednog dana! Zbog toga živim u uverenju, ili možda u zabludi, da imam jedan dosta redak kredibilitet koji me kvalifikuje da vrlo eksplicitno i bez pardona, specijalno bez kalkulisanja i proračunatosti bilo koga tipa povremeno iznesem neka viđenja naše političke realnosti i još više nerealnosti. Jer to što nemam političko opredeljenje u našem ambijentu, ne znači da nemam i neku političku svest! A da ne postoji internet koji omogućuje ovakve – momentalne – neretko i eksplozivne reakcije, verovatno nikako ne bih kanalisao tu vrstu poriva.

Da li mreža svih mreža, dajući svakome prostor za slobodan komentar na bilo koju temu, istovremeno slabi čovekovu volju za praktično delovanje? Da li je danas jedina moguća revolucija ona – virtuelna?

Na ovo pitanje bih odgovorio citatom iz knjige DOBRO JE … Brankice Damjanović, koju smo nedavno objavili u Solarisu. Brankica, prisećajući se svojih prvotnih rezervi u odnosu na „virtulne stvarnosti” i društvene mreže kaže: „Uprkos mom životnom iskustvu i relativno dobrom opštem obrazovanju previdela sam jednu važnu činjenicu, a to je da ništa nije virtuelno i da iza svega stoji čovek!”

Među interesovanjima i pravcima umetničkog delovanja, nismo se još dotakli tvog muzičkog identiteta. Formirao si i dosledno razvijao jedinstven muzičko‐lirski projekat na ovim prostorima. Solaris Blues Band. Okupio si brojne saradnike, izuzetne muzičare i pevače, snimio niz odličnih albuma kojima je zajednički imenitelj bila tvoja poezija. S vremenom, nametnuo si se i kao kompozitor, interpretator i naposletku – gitarista. Živiš različite umetničke živote simultano. Antićevih sto života u jednom?

Pa, u ovom pitanju je sadržan i ceo odgovor, i ja tu ne bih ništa dirao, izuzev što bih dodao da JESAM posebno ponosan na projekat SOLARIS BLUES BANDA i da on JESTE moje malo, ili možda i veliko utočište u kome se sasvim lepo i često sklonim sa književnih vetrometina.


  • SOLARIS BLUES BAND - Bluz severnog grada

  • Imaš dve kolekcionarske pasije. Skupljaš gitare i časovnike. Smeju li se pasije objašnjavati?

    Ja sam ih jednom beleškom u ŠVEDSKOM STOLU pokušao demistifikovati. Ona se odnosi pre svega na kolekciju gitara, a glasi ovako: „Neretko se zapitam – ima li ta moja kolekcionarska strast i neki dublji smisao – i onda, u maniru pravog psihoanalitičkog diletanta, zaključim da su ovo sve možda simbolička debla, kojima oko sebe gradim mostove… ILI IPAK BEDEME!”

    Kao pripadnik nove mlade proze osamdesetih godina u Novom Sadu, imao si mladalačke poetičke nazore koji su se s vremenom prirodno menjali, onako kako si ti zrevao kao umetnik i čovek. Kako danas vidiš tog mladića koji studira na novosadskom filozofskom fakultetu i objavljuje svoje prve književne radove? Šta bi mu Saša Radonjić s pola veka za leđima poručio, da može? Da li bi mu poslao kakav postmodernistički tajni rukopis sa upozorenjima i naucima ili ne bi dirao u njegovu životnu stazu koja ga je dovela do – tebe kakav si sad…

    Mislim da bih mu spočitavao nedovoljnu meru samopouzdanja! Krajnje iskreno, u tim ranim godinama, nisam imao prave vere u svoj pesnički dar – bio sam ispunjen sumnjama, stalnim preispitivanjima, što me jeste u nemaloj meri sputavalo. Danas, kad čitam rane objavljene radove, tog momka koji se iz provincije dokotrljao u veliku kulturnu prestonicu, jasno vidim da nije bilo razloga za uzdržanosti toga tipa. Trebalo je samo raširiti krila onakva kakva su bila i prepustiti se svim čarima leta…


  • Link do magazina POEZIKE
  • ©2011 sasaradonjic